Stan je možda prazan, ali srce nije!
Prekoračih maločas prag praznog stana u jednoj prelijepoj aleji i spustih stvari na pod, a suze koje zadržavam posljednja tri sata skliznuše niz obraze. Ne znam šta me je to tako žignulo u sredini grudnog koša. Možda su to sve ove stvari koje su mi dragi ljudi spakovali u svim mojim domovima koje sam obišla u ova dva dana. Nisu. Nikad to nisu stvari. Možda me zaboljelo naborano čelo moga djeda Čede koji je svaki put sve stariji i na kapke mu se već ucrtala svaka briga za mnom, za tatom, za tetkom, za svima... Brine se i dalje iako mi odavno nismo djeca. I plače non stop. Opet za tetkom, za tatom, za svima... A najviše za mnom. Brine se. Brinem se i ja da će kilometri učiniti da godine previše brzo prolete. Možda me je zaboljela babina rečenica da, ako mi zafali para, nazovem njih i oni će poslati. Smijem se i pitam je zna li da ja radim za pare, a ona mi ozbiljnim tonom ponavlja: "Ako zatreba, eto nek' znaš." Možda me je zaboljela mama koja će za...