Heroji po šiframa

Da me je neko prošle godine u ovo doba pitao šta su za mene „heroji po šiframa“ vjerovatno bi prva asocijacija bila Džejms Bond, Tajni agent 007. Nekakav heroj, i jedna šifra. Onda sam jednog oktobarskog, kišovitog dana, u besciljnom popodnevnom listanju početne stranice na Fejzbuku naišla na objavu Lola magazina naslovljenu sa „Heroji po šiframa: Bila jednom jedna velika bolest, a ostala velika priča.“

Ranije sam negdje napisala da mi je ovo srce koje kuca u grudima moj receptor kojim uvijek osjetim dobre stvari, dobre ljude i snažne priče. Pročitala sam Lolin tekst i mahnito krenula da tražim više. Tako sam otkrila blog i stranicu.

„Ja sam bila C, koja je tvoja supermoć?“ pitala je ćelava djevojčica koja me je dočekala na blogu držeći u ruci nadu.

Tada se desio klik u glavi i shvatila sam o kakvim herojima se tu zapravo radi. 

To su heroji po dijagnozama. To C je bilo C iz drugog poglavlja 10. revizije Međunarodne klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema. 

Srce je zalupalo jače, svaki put zalupa...

Prvi tekst koji sam pročitala bio je o banjalučkoj hirurgiji . Već sa prvim redovima krenule su suze. Do kraja teksta sam se nekoliko puta gušila u njima. Onda je došao drugi, pa treći  kojima sam ispunila sljedećih par sati. Neki su stvarali toliki pritisak u grudnom košu da sam pravila pauze da uzmem vazduha, a zatim se vraćala na početak i iznova započinjala čitanje. 

Tekst o banjalučkoj hirurgiji i „stepenicama boje ugašenog života“. 

Autorka je napisala da su stepenice na hirurgiji boje ugašenog života i da je boja ugašenog života upravo ta kojom su obojene stepenice od betona. Svako ko se ikada penjao tim stepenicama bilo do svoje sobe, ili do sobe nekoga dragog čija je to trenutna adresa, a nad čijim se krevetom smrt i život kockaju će shvatiti. Meni je taj neko drag bio djed. Suzama sam nakvasila, i cipelama oribala hodnik ispred operacione sale na drugom spratu dok sam u neizvjesnosti čekala da se završi treća operacija u tri dana. I penjala se unezvjereno tim stepenicama koje ili vode do spasenja, ili ne vode nikuda.

Ne morate biti budući zdravstveni profesionalac da pretpostavite koliko je teško imati C dijagnozu. 

Nekad se osilimo, pa naivno pomislimo kako kontrolišemo sve. Živimo u ubjeđenju da su loše stvari nešto što se dešava drugima i da smo samo mi imuni. Ne govorimo o tome „da ne naslutimo“... Da ne prizovemo zlo... A zlo često dođe i nepozvano, pa kad se desi postavljamo bezbroj pitanja... Sebi, Bogu i svijetu...

Kladim se da svako od nas ima ili nema više nekoga ko je heroj sa šifrom C... Ili heroj sa nekom drugom, jednako teškom šifrom.

Svi poznajemo nekoga ko je stekao orden u teškoj borbi za preživljavanje, ili nekoga ko je pali heroj iz te iste borbe... Zato svako od nas duguje sebi, a i svojim herojima najmanje jedan krug kroz poučne životne priče „Heroja po šiframa.“

Heroj sa šifrom koji je okupao moju dušu svojim sjajem, koji me je inspirisao da napišem ove redove i koji je začetnih cijele ove družine osim šifre, ima i ime. I zove se Dajana. A ja sam imala čast da se u petak upoznam sa njom na promociji njene prve knjige... Knjige o njoj i svim njenim herojima. Knjige koju sam, kasnije te večeri pročitala u dahu. I koju ću pročitati još bezbroj puta i koju toplo preporučujem svima koji ovo čitaju. 

...Jer trebalo nam je iskustvo, trebala nam je ta priča iz prve ruke... Treba nam da nas, onda kad poletimo privremeno prizemlji, jer je život lošiji pilot i pri slijetanju ne izvuče točkove i ne navuče nam padobrane... Pa nas taj pad smrvi.

Trebala nam je svima lična ispovijest nekoga, priča o onome o čemu je „sramota“ govoriti...

Trebale su nam instrukcije, uputstvo za postupiti s takvim herojima. Ako nekad zatreba.

Trebalo nam je da nas podsjesti kako smo sebični, mali i nebitni sami sebi dok smo zdravi, a kako veliki, jaki i istrajni postajemo onda kad moramo.

Trebalo nam je da dijelom razumijemo, da se saosjećamo... Da više volimo, bolje bodrimo...

Trebalo nam je, i treba nam... A Dajana je prva koja se usudila da nam to omogući. Da ispriča svoju i priče drugih, sebi sličnih koji se od nas razlikuju samo po toj šifri. Kombinaciji koja im daje supermoć i čini ih herojima.

Jer heroji su svuda oko nas i oni najčešće svoje bitke vode ćutke. A još češće trebaju nekoga da sa njima ćuti... 

Nekoga s kim će, ako sve prođe, glasno započinjati svoju verziju sa : „Bila jednom jedna velika bolest...“ a završavati je sa: „Živjeli su srećno do kraja života.“

Ona se usudila da napiše, mi se trebamo usuditi da pročitamo...

Zbog nje, zbog sebe... I svih njenih heroja.

Zbog snage koja je trebala.

Zbog prognoza i statistike koje je nokautirala... Jer kako sama kaže:

„Prognoze su rekle svoje. Mi smo odradili svoje. Život je izbrisao tačku i stavio zarez. Za novi početak. Jer prognoza je samo prognoza i nije sigurna za period duži od 36 časova. Kao sa vremenskim prilikama. A i šifre su samo kombinacije slova i brojeva. Čovjek je puno više od toga.“